¹В те дни, когда управляли судьи, случился голод на земле. И пошел один человек из Вифлеема Иудейского со своею женою и двумя сыновьями своими жить на полях Моавитских.

¹А у оно време кад судише судије би глад у земљи; и један човек из Витлејема Јудиног отиде да живи као дошљак у земљи моавској са женом својом и са два сина своја.

²Имя человека того Елимелех, имя жены его Ноеминь, а имена двух сынов его Махлон и Хилеон; они были Ефрафяне из Вифлеема Иудейского. И пришли они на поля Моавитские и остались там.

²А име том човеку беше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његових Малон и Хелеон; и беху Ефраћани, из Витлејема Јудиног; и дођоше у земљу моавску и настанише се онде.

³И умер Елимелех, муж Ноемини, и осталась она с двумя сыновьями своими.

³Потом умре Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.

⁴Они взяли себе жен из Моавитянок, имя одной Орфа, а имя другой Руфь, и жили там около десяти лет.

⁴Они се оженише Моавкама; Једној беше име Орфа а другој Рута; и онде стајаху до десет година.

⁵Но потом и оба сына ее , Махлон и Хилеон, умерли, и осталась та женщина после обоих своих сыновей и после мужа своего.

⁵Потом умреше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа свог.

⁶И встала она со снохами своими и пошла обратно сполей Моавитских, ибо услышала на полях Моавитских, что Бог посетилнарод Свой и дал им хлеб.

⁶Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље моавске, јер чу у земљи моавској да је Господ походио народ свој давши им хлеба.

⁷И вышла она из того места, в котором жила, и обе снохи ее с нею. Когда они шли по дороге, возвращаясь в землю Иудейскую,

⁷И изиђе из места где беше, и обе снахе њене с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

⁸Ноеминь сказала двум снохам своим: пойдите, возвратитесь каждая в дом матери своей; да сотворит Господь с вами милость, как вы поступали с умершими и со мною!

⁸Тада рече Нојемина обема снахама својим: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

⁹да даст вам Господь, чтобы вы нашли пристанище каждая в доме своегомужа! И поцеловала их. Но они подняли вопль и плакали

⁹Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа свог. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

¹⁰и сказали: нет, мы с тобою возвратимся к народу твоему.

¹⁰И рекоше јој: Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

¹¹Ноеминь же сказала: возвратитесь, дочери мои; зачем вам идти сомною? Разве еще есть у меня сыновья в моем чреве, которые были бы вам мужьями?

¹¹А Нојемина им рече: Идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

¹²Возвратитесь, дочери мои, пойдите, ибо я уже стара, чтоб быть замужем. Да если б я и сказала: „есть мне еще надежда", и даже если бы я сию же ночь была с мужем и потом родила сыновей, –

¹²Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарела и нисам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

¹³то можно ли вам ждать, пока они выросли бы? можно ли вам медлить и не выходить замуж? Нет, дочери мои, я весьма сокрушаюсь о вас, ибо рука Господня постигла меня.

¹³Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

¹⁴Они подняли вопль и опять стали плакать. И Орфа простилась сосвекровью своею, а Руфь осталась с нею.

¹⁴Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

¹⁵Ноеминь сказала Руфи : вот, невестка твоя возвратилась к народу своему и к своим богам; возвратись и ты вслед за невесткою твоею.

¹⁵А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила народу свом и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

¹⁶Но Руфь сказала: не принуждай меня оставить тебя и возвратиться от тебя; но куда ты пойдешь, туда и я пойду, и где ты жить будешь, там и я буду жить; народ твой будет моим народом, и твой Бог – моим Богом;

¹⁶Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

¹⁷и где ты умрешь, там и я умру и погребена буду; пусть то и то сделает мне Господь, и еще больше сделает;смерть одна разлучит меня с тобою.

¹⁷Где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

¹⁸Ноеминь , видя, что она твердо решилась идти с нею, перестала уговаривать ее.

¹⁸А она кад виде да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

¹⁹И шли обе они, доколе не пришли в Вифлеем. Когда пришли они в Вифлеем, весь город пришел в движение от них,и говорили: это Ноеминь?

¹⁹Тако идоше обе док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: Је ли то Нојемина?

²⁰Она сказала им: не называйте меня Ноеминью, а называйте меня Марою, потому что Вседержитель послал мне великую горесть;

²⁰А она им говораше: Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе Свемогући.

²¹я вышла отсюда с достатком, а возвратил меня Господь с пустыми руками; зачем называть меня Ноеминью, когда Господь заставил меня страдать, и Вседержитель послал мне несчастье?

²¹Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвели.

²²И возвратилась Ноеминь, и с нею сноха ее Руфь Моавитянка, пришедшая с полей Моавитских, и пришли они в Вифлеем в начале жатвы ячменя.

²²Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њена, вративши се из земље моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.