¹И опять начал учить при море; и собралось к Нему множество народа, так что Он вошел в лодку и сидел на море, а весь народ был на земле, у моря.

¹И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.

²И учил их притчами много, и в учении Своем говорил им:

²И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:

³слушайте: вот, вышел сеятель сеять;

³Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.

⁴и, когда сеял, случилось, что иное упало при дороге, и налетели птицы и поклевали то.

⁴И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.

⁵Иное упало на каменистое место , где немного было земли, и скоро взошло, потому что земля была неглубока;

⁵А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:

⁶когда же взошло солнце, увяло и, как не имело корня, засохло.

⁶А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.

⁷Иное упало в терние, и терние выросло, и заглушило семя , и оно не дало плода.

⁷И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.

⁸И иное упало на добрую землю и дало плод, который взошел и вырос, и принесло иное тридцать, иноешестьдесят, и иное сто.

⁸И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.

⁹И сказал им: кто имеет уши слышать, да слышит!

⁹И рече: Ко има уши да чује нека чује.

¹⁰Когда же остался без народа, окружающие Его, вместе с двенадцатью, спросили Его о притче.

¹⁰А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу.

¹¹И сказал им: вам дано знать тайныЦарствия Божия, а тем внешним все бывает в притчах;

¹¹И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива;

¹²так что они своими глазами смотрят, и не видят; своими ушами слышат, и не разумеют, да не обратятся, и прощены будут им грехи.

¹²Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.

¹³И говорит им: не понимаете этой притчи? Как же вам уразуметь все притчи?

¹³И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети?

¹⁴Сеятель слово сеет.

¹⁴Сејач реч сеје.

¹⁵Посеянное при дороге означает тех, в которых сеется слово, но к которым , когда услышат, тотчас приходит сатана ипохищает слово, посеянное в сердцах их.

¹⁵А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим.

¹⁶Подобным образом и посеянное на каменистом местеозначает тех, которые, когда услышат слово, тотчас с радостью принимают его,

¹⁶Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу;

¹⁷но не имеют в себе корня и непостоянны; потом, когда настанет скорбь или гонение за слово, тотчас соблазняются.

¹⁷Али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне.

¹⁸Посеянное в тернии означает слышащих слово,

¹⁸А оно су што се у трњу сеје који слушају реч,

¹⁹но в которых заботы века сего, обольщение богатством и другие пожелания,входя в них, заглушают слово, и оно бывает без плода.

¹⁹Али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане.

²⁰А посеянное на доброй земле означает тех, которые слушают слово и принимают, и приносят плод, один в тридцать, другой в шестьдесят, иной во сто крат.

²⁰А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.

²¹И сказал им: для того ли приносится свеча, чтобы поставить ее под сосуд или под кровать? не для того ли, чтобы поставить ее на подсвечнике?

²¹И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?

²²Нет ничего тайного, что не сделалось бы явным, и ничего не бывает потаенного, что не вышло бы наружу.

²²Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело.

²³Если кто имеет уши слышать, да слышит!

²³Ако има ко уши да чује нека чује.

²⁴И сказал им: замечайте, что слышите: какою мерою мерите, такою отмерено будет вам и прибавлено будет вам, слушающим.

²⁴И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате.

²⁵Ибо кто имеет, тому дано будет, а кто не имеет, у того отнимется и то, что имеет.

²⁵Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.

²⁶И сказал: Царствие Божие подобно тому, как если человек бросит семя в землю,

²⁶И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу;

²⁷и спит, и встает ночью и днем; икак семя всходит и растет, не знает он,

²⁷И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он.

²⁸ибо земля сама собою производит сперва зелень, потом колос, потом полное зерно в колосе.

²⁸Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.

²⁹Когда же созреет плод, немедленно посылает серп, потомучто настала жатва.

²⁹А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.

³⁰И сказал: чему уподобим Царствие Божие? или какою притчею изобразим его?

³⁰И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати?

³¹Оно - как зерно горчичное, которое, когда сеется в землю, есть меньше всех семян на земле;

³¹Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи;

³²а когда посеяно, всходит и становится больше всех злаков, и пускает большие ветви, так что под тенью его могут укрываться птицы небесные.

³²А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.

³³И таковыми многими притчами проповедывал им слово, сколько они могли слышать.

³³И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати.

³⁴Без притчи же не говорил им, а ученикам наедине изъяснял все.

³⁴А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.

³⁵Вечером того дня сказал им: переправимся на ту сторону.

³⁵И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране.

³⁶И они, отпустив народ, взяли Его с собою, как Он был в лодке; с Ним были и другие лодки.

³⁶И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим.

³⁷И поднялась великая буря; волны били в лодку, так что она уже наполнялась водою .

³⁷И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни.

³⁸А Он спал на корме на возглавии. Его будят и говорят Ему: Учитель! неужели Тебе нужды нет, что мы погибаем?

³⁸А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо?

³⁹И, встав, Он запретил ветру и сказал морю: умолкни, перестань. И ветер утих, и сделалась великая тишина.

³⁹И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика.

⁴⁰И сказал им: что вы так боязливы? как у вас нет веры?

⁴⁰И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере.

⁴¹И убоялись страхом великим и говорили между собою: кто же Сей, что и ветер и море повинуются Ему?

⁴¹И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају?