¹Сын мой! храни слова мои и заповеди мои сокрой у себя.

¹Сине, чувај речи моје, и заповести моје сахрани код себе.

²Храни заповеди мои и живи, и учение мое, как зрачок глаз твоих.

²Чувај заповести моје и бићеш жив, и науку моју као зеницу очију својих.

³Навяжи их на персты твои, напиши их на скрижали сердца твоего.

³Привежи их себи на прсте, напиши их на плочи срца свог.

⁴Скажи мудрости: „Ты сестра моя!" и разум назови родным твоим,

⁴Реци мудрости: Сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост,

⁵чтобы они охраняли тебя от жены другого, от чужой, которая умягчает слова свои.

⁵Да би те чувала од жене туђе, од туђинке, која ласка речима.

⁶Вот, однажды смотрел я в окно дома моего, сквозь решетку мою,

⁶Јер с прозора дома свог кроз решетку гледах,

⁷и увидел среди неопытных, заметил между молодыми людьми неразумного юношу,

⁷И видех међу лудима, опазих међу децом безумног младића,

⁸переходившего площадь близ угла ее и шедшего по дороге к дому ее,

⁸Који иђаше улицом покрај угла њеног, и корачаше путем ка кући њеној,

⁹в сумерки в вечер дня, в ночной темноте и во мраке.

⁹У сумрак, увече, кад се уноћа и смрче;

¹⁰И вот – навстречу к нему женщина, в наряде блудницы, с коварнымсердцем,

¹⁰А гле, срете га жена у оделу курвинском и лукавог срца,

¹¹шумливая и необузданная; ноги ее не живут в доме ее:

¹¹Плаха и пуста, којој ноге не могу стајати код куће,

¹²то на улице, то на площадях, и у каждого угла строит она ковы.

¹²Сад на пољу, сад на улици, код сваког угла вребаше.

¹³Она схватила его, целовала его, и с бесстыдным лицом говорила ему:

¹³И ухвати га, и пољуби га, и безобразно рече му:

¹⁴„мирная жертва у меня: сегодня я совершила обеты мои;

¹⁴Имам жртве захвалне, данас изврших завете своје;

¹⁵поэтому и вышла навстречу тебе, чтобы отыскать тебя, и – нашлатебя;

¹⁵Зато ти изиђох на сусрет да те тражим, и нађох те.

¹⁶коврами я убрала постель мою, разноцветными тканями Египетскими;

¹⁶Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским.

¹⁷спальню мою надушила смирною, алоем и корицею;

¹⁷Окадила сам постељу своју смирном, алојом и циметом.

¹⁸зайди, будем упиваться нежностями до утра, насладимся любовью,

¹⁸Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем.

¹⁹потому что мужа нет дома: он отправился в дальнюю дорогу;

¹⁹Јер ми муж није код куће, отишао је на пут далеки,

²⁰кошелек серебра взял с собою; придет домой ко дню полнолуния".

²⁰Узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређени дан.

²¹Множеством ласковых слов она увлекла его, мягкостью уст своих овладела им.

²¹Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га.

²²Тотчас он пошел за нею, как вол идет на убой, и как олень – на выстрел,

²²Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран,

²³доколе стрела не пронзит печени его; как птичка кидается в силки, и не знает, что они – на погибель ее.

²³Докле му стрела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да јој је о живот.

²⁴Итак, дети, слушайте меня и внимайте словам уст моих.

²⁴Зато дакле, децо, послушајте ме, и пазите на речи уста мојих.

²⁵Да не уклоняется сердце твое на пути ее, не блуждай по стезям ее,

²⁵Немој да застрањује срце твоје не путеве њене, немој лутати по стазама њеним.

²⁶потому что многих повергла она ранеными, и много сильных убиты ею:

²⁶Јер је многе ранила и оборила, и много је оних које је све побила.

²⁷дом ее – пути в преисподнюю, нисходящие во внутренние жилища смерти.

²⁷Кућа је њена пут паклени који води у клети смртне.