¹Ја рекох у срцу свом: Дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то беше таштина.

¹I said in mine heart, Go to now, I will prove thee with mirth, therefore enjoy pleasure: and, behold, this also is vanity.

²Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш?

²I said of laughter, It is mad: and of mirth, What doeth it?

³Размишљах у срцу свом да пуштам тело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.

³I sought in mine heart to give myself unto wine, yet acquainting mine heart with wisdom; and to lay hold on folly, till I might see what was that good for the sons of men, which they should do under the heaven all the days of their life.

⁴Велика дела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;

⁴I made me great works; I builded me houses; I planted me vineyards:

⁵Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета родних;

⁵I made me gardens and orchards, and I planted trees in them of all kind of fruits:

⁶Начиних себи језера водена да заливам из њих шуму где расту дрвета;

⁶I made me pools of water, to water therewith the wood that bringeth forth trees:

⁷Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођених у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свих који бише пре мене у Јерусалиму;

⁷I got me servants and maidens, and had servants born in my house; also I had great possessions of great and small cattle above all that were in Jerusalem before me:

⁸Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи певача и певачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

⁸I gathered me also silver and gold, and the peculiar treasure of kings and of the provinces: I gat me men singers and women singers, and the delights of the sons of men, as musical instruments, and that of all sorts.

⁹И тако постах већи и силнији од свих који бише пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

⁹So I was great, and increased more than all that were before me in Jerusalem: also my wisdom remained with me.

¹⁰И шта год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу свом какво весеље, него се срце моје весељаше са сваког труда мог, и то ми беше део од сваког труда мог.

¹⁰And whatsoever mine eyes desired I kept not from them, I withheld not my heart from any joy; for my heart rejoiced in all my labour: and this was my portion of all my labour.

¹¹А кад погледах на сва дела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.

¹¹Then I looked on all the works that my hands had wrought, and on the labour that I had laboured to do: and, behold, all was vanity and vexation of spirit, and there was no profit under the sun.

¹²Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човек који би настао после цара? Шта је већ учињено.

¹²And I turned myself to behold wisdom, and madness, and folly: for what can the man do that cometh after the king? even that which hath been already done.

¹³И видех да је боља мудрост од лудости, као што је боља светлост од мрака.

¹³Then I saw that wisdom excelleth folly, as far as light excelleth darkness.

¹⁴Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свима.

¹⁴The wise man's eyes are in his head; but the fool walketh in darkness: and I myself perceived also that one event happeneth to them all.

¹⁵Зато рекох у срцу свом: Мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.

¹⁵Then said I in my heart, As it happeneth to the fool, so it happeneth even to me; and why was I then more wise? Then I said in my heart, that this also is vanity.

¹⁶Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник до века; јер што сада јесте, све се заборавља после, и мудрац умире као и безумник.

¹⁶For there is no remembrance of the wise more than of the fool for ever; seeing that which now is in the days to come shall all be forgotten. And how dieth the wise man? as the fool.

¹⁷Зато ми омрзе живот, јер ми није мило шта бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.

¹⁷Therefore I hated life; because the work that is wrought under the sun is grievous unto me: for all is vanity and vexation of spirit.

¹⁸И омрзе ми сав труд мој око ког се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човеку који ће настати након мене.

¹⁸Yea, I hated all my labour which I had taken under the sun: because I should leave it unto the man that shall be after me.

¹⁹И ко зна хоће ли бити мудар или луд? И опет ће бити господар од свега труда мог око ког се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

¹⁹And who knoweth whether he shall be a wise man or a fool? yet shall he have rule over all my labour wherein I have laboured, and wherein I have shewed myself wise under the sun. This is also vanity.

²⁰Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.

²⁰Therefore I went about to cause my heart to despair of all the labour which I took under the sun.

²¹Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у део другом који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

²¹For there is a man whose labour is in wisdom, and in knowledge, and in equity; yet to a man that hath not laboured therein shall he leave it for his portion. This also is vanity and a great evil.

²²Јер шта има човек од свега труда свог и од муке срца свог, коју подноси под сунцем?

²²For what hath man of all his labour, and of the vexation of his heart, wherein he hath laboured under the sun?

²³Јер су сви дани његови мука, а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

²³For all his days are sorrows, and his travail grief; yea, his heart taketh not rest in the night. This is also vanity.

²⁴Није ли, дакле, добро човеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његовог? Ја видех и то да је из руке Божије.

²⁴There is nothing better for a man, than that he should eat and drink, and that he should make his soul enjoy good in his labour. This also I saw, that it was from the hand of God.

²⁵Јер ко је јео и уживао више него ја?

²⁵For who can eat, or who else can hasten hereunto, more than I?

²⁶Јер човеку који Му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.

²⁶For God giveth to a man that is good in his sight wisdom, and knowledge, and joy: but to the sinner he giveth travail, to gather and to heap up, that he may give to him that is good before God. This also is vanity and vexation of spirit.