¹Свему има време, и сваком послу под небом има време.

¹To every thing there is a season, and a time to every purpose under the heaven:

²Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;

²A time to be born, and a time to die; a time to plant, and a time to pluck up that which is planted;

³Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.

³A time to kill, and a time to heal; a time to break down, and a time to build up;

⁴Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;

⁴A time to weep, and a time to laugh; a time to mourn, and a time to dance;

⁵Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;

⁵A time to cast away stones, and a time to gather stones together; a time to embrace, and a time to refrain from embracing;

⁶Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;

⁶A time to get, and a time to lose; a time to keep, and a time to cast away;

⁷Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.

⁷A time to rend, and a time to sew; a time to keep silence, and a time to speak;

⁸Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.

⁸A time to love, and a time to hate; a time of war, and a time of peace.

⁹Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?

⁹What profit hath he that worketh in that wherein he laboureth?

¹⁰Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.

¹⁰I have seen the travail, which God hath given to the sons of men to be exercised in it.

¹¹Све је учинио да је лепо у своје време, и савет метнуо им је у срце, али да не може човек докучити дела која Бог твори, ни почетка ни краја.

¹¹He hath made every thing beautiful in his time: also he hath set the world in their heart, so that no man can find out the work that God maketh from the beginning to the end.

¹²Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свог.

¹²I know that there is no good in them, but for a man to rejoice, and to do good in his life.

¹³И кад сваки човек једе и пије и ужива добра од сваког труда свог, то је дар Божји.

¹³And also that every man should eat and drink, and enjoy the good of all his labour, it is the gift of God.

¹⁴Дознах да шта год твори Бог оно траје довека, не може му се ништа додати нити се од тога може шта одузети; и Бог твори да би Га се бојали.

¹⁴I know that, whatsoever God doeth, it shall be for ever: nothing can be put to it, nor any thing taken from it: and God doeth it, that men should fear before him.

¹⁵Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло.

¹⁵That which hath been is now; and that which is to be hath already been; and God requireth that which is past.

¹⁶Још видех под сунцем где је место суда безбожност и место правде безбожност.

¹⁶And moreover I saw under the sun the place of judgment, that wickedness was there; and the place of righteousness, that iniquity was there.

¹⁷И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има време свему и сваком послу.

¹⁷I said in mine heart, God shall judge the righteous and the wicked: for there is a time there for every purpose and for every work.

¹⁸Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.

¹⁸I said in mine heart concerning the estate of the sons of men, that God might manifest them, and that they might see that they themselves are beasts.

¹⁹Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.

¹⁹For that which befalleth the sons of men befalleth beasts; even one thing befalleth them: as the one dieth, so dieth the other; yea, they have all one breath; so that a man hath no preeminence above a beast: for all is vanity.

²⁰Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах.

²⁰All go unto one place; all are of the dust, and all turn to dust again.

²¹Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доле под земљу?

²¹Who knoweth the spirit of man that goeth upward, and the spirit of the beast that goeth downward to the earth?

²²Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради, јер му је то део; јер ко ће га довести да види шта ће бити после њега?

²²Wherefore I perceive that there is nothing better, than that a man should rejoice in his own works; for that is his portion: for who shall bring him to see what shall be after him?