¹Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,

¹Wherefore seeing we also are compassed about with so great a cloud of witnesses, let us lay aside every weight, and the sin which doth so easily beset us, and let us run with patience the race that is set before us,

²Гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег.

²Looking unto Jesus the author and finisher of our faith; who for the joy that was set before him endured the cross, despising the shame, and is set down at the right hand of the throne of God.

³Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.

³For consider him that endured such contradiction of sinners against himself, lest ye be wearied and faint in your minds.

⁴Јер још до крви не дођосте борећи се против греха,

⁴Ye have not yet resisted unto blood, striving against sin.

⁵И заборависте утеху коју вам говори, као синовима: Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те Он покара;

⁵And ye have forgotten the exhortation which speaketh unto you as unto children, My son, despise not thou the chastening of the Lord, nor faint when thou art rebuked of him:

⁶Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина ког прима.

⁶For whom the Lord loveth he chasteneth, and scourgeth every son whom he receiveth.

⁷Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког отац не кара?

⁷If ye endure chastening, God dealeth with you as with sons; for what son is he whom the father chasteneth not?

⁸Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад, а не синови.

⁸But if ye be without chastisement, whereof all are partakers, then are ye bastards, and not sons.

⁹Ако су нам дакле телесни очеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо Оца духова, да живимо?

⁹Furthermore we have had fathers of our flesh which corrected us, and we gave them reverence: shall we not much rather be in subjection unto the Father of spirits, and live?

¹⁰Јер они за мало дана, како им угодно беше, караху нас; а Овај на корист, да добијемо део од Његове светиње.

¹⁰For they verily for a few days chastened us after their own pleasure; but he for our profit, that we might be partakers of his holiness.

¹¹Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али после даће миран род правде онима који су научени њиме.

¹¹Now no chastening for the present seemeth to be joyous, but grievous: nevertheless afterward it yieldeth the peaceable fruit of righteousness unto them which are exercised thereby.

¹²Зато ослабљене руке и ослабљена колена исправите,

¹²Wherefore lift up the hands which hang down, and the feeble knees;

¹³И стазе поравните ногама својим, да не сврне шта је хромо, него још да се исцели.

¹³And make straight paths for your feet, lest that which is lame be turned out of the way; but let it rather be healed.

¹⁴Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.

¹⁴Follow peace with all men, and holiness, without which no man shall see the Lord:

¹⁵Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав корен горчине, и не учини пакост, и тим да се многи не опогане.

¹⁵Looking diligently lest any man fail of the grace of God; lest any root of bitterness springing up trouble you, and thereby many be defiled;

¹⁶Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.

¹⁶Lest there be any fornicator, or profane person, as Esau, who for one morsel of meat sold his birthright.

¹⁷Јер знате да је и потом, кад хтеде да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе места, ако га и са сузама тражаше.

¹⁷For ye know how that afterward, when he would have inherited the blessing, he was rejected: for he found no place of repentance, though he sought it carefully with tears.

¹⁸Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорелом, облаку, и помрчини и олуји,

¹⁸For ye are not come unto the mount that might be touched, and that burned with fire, nor unto blackness, and darkness, and tempest,

¹⁹И трубном гласу, и гласу речи, ког се одрекоше они који чуше, да не чују више речи;

¹⁹And the sound of a trumpet, and the voice of words; which voice they that heard intreated that the word should not be spoken to them any more:

²⁰Јер не могаху да поднесу оно што се заповедаше: Ако се и звер дотакне до горе, биће камењем убијена.

²⁰(For they could not endure that which was commanded, And if so much as a beast touch the mountain, it shall be stoned, or thrust through with a dart:

²¹И тако страшно беше оно што се виде да Мојсије рече: Уплашио сам се и дрхћем.

²¹And so terrible was the sight, that Moses said, I exceedingly fear and quake:)

²²Него приступисте к Сионској гори, и ка граду Бога Живога, Јерусалиму небеском, и многим хиљадама анђела,

²²But ye are come unto mount Sion, and unto the city of the living God, the heavenly Jerusalem, and to an innumerable company of angels,

²³К сабору и цркви првородних који су написани на небесима, и Богу, судији свих, и духовима савршених праведника,

²³To the general assembly and church of the firstborn, which are written in heaven, and to God the Judge of all, and to the spirits of just men made perfect,

²⁴И к Исусу, Посреднику завета новог, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.

²⁴And to Jesus the mediator of the new covenant, and to the blood of sprinkling, that speaketh better things that that of Abel.

²⁵Али гледајте да се не одрекнете Оног који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше оног који пророковаше на земљи, а камоли ми који се одричемо небеског,

²⁵See that ye refuse not him that speaketh. For if they escaped not who refused him that spake on earth, much more shall not we escape, if we turn away from him that speaketh from heaven:

²⁶Ког глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.

²⁶Whose voice then shook the earth: but now he hath promised, saying, Yet once more I shake not the earth only, but also heaven.

²⁷А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.

²⁷And this word, Yet once more, signifieth the removing of those things that are shaken, as of things that are made, that those things which cannot be shaken may remain.

²⁸Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.

²⁸Wherefore we receiving a kingdom which cannot be moved, let us have grace, whereby we may serve God acceptably with reverence and godly fear:

²⁹Јер је Бог наш огањ који спаљује.

²⁹For our God is a consuming fire.