¹Тада одговори Елифас Теманац и рече:

¹Then Eliphaz the Temanite answered and said,

²Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?

²If we assay to commune with thee, wilt thou be grieved? but who can withhold himself from speaking?

³Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;

³Behold, thou hast instructed many, and thou hast strengthened the weak hands.

⁴Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.

⁴Thy words have upholden him that was falling, and thou hast strengthened the feeble knees.

⁵А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.

⁵But now it is come upon thee, and thou faintest; it toucheth thee, and thou art troubled.

⁶Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?

⁶Is not this thy fear, thy confidence, thy hope, and the uprightness of thy ways?

⁷Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?

⁷Remember, I pray thee, who ever perished, being innocent? or where were the righteous cut off?

⁸Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.

⁸Even as I have seen, they that plow iniquity, and sow wickedness, reap the same.

⁹Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.

⁹By the blast of God they perish, and by the breath of his nostrils are they consumed.

¹⁰Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.

¹⁰The roaring of the lion, and the voice of the fierce lion, and the teeth of the young lions, are broken.

¹¹Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.

¹¹The old lion perisheth for lack of prey, and the stout lion's whelps are scattered abroad.

¹²Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.

¹²Now a thing was secretly brought to me, and mine ear received a little thereof.

¹³У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,

¹³In thoughts from the visions of the night, when deep sleep falleth on men,

¹⁴Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,

¹⁴Fear came upon me, and trembling, which made all my bones to shake.

¹⁵И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.

¹⁵Then a spirit passed before my face; the hair of my flesh stood up:

¹⁶Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:

¹⁶It stood still, but I could not discern the form thereof: an image was before mine eyes, there was silence, and I heard a voice, saying,

¹⁷Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?

¹⁷Shall mortal man be more just than God? shall a man be more pure than his maker?

¹⁸Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;

¹⁸Behold, he put no trust in his servants; and his angels he charged with folly:

¹⁹А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.

¹⁹How much less in them that dwell in houses of clay, whose foundation is in the dust, which are crushed before the moth?

²⁰Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.

²⁰They are destroyed from morning to evening: they perish for ever without any regarding it.

²¹Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.

²¹Doth not their excellency which is in them go away? they die, even without wisdom.