¹Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

¹Is there not an appointed time to man upon earth? are not his days also like the days of an hireling?

²Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

²As a servant earnestly desireth the shadow, and as an hireling looketh for the reward of his work:

³Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

³So am I made to possess months of vanity, and wearisome nights are appointed to me.

⁴Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

⁴When I lie down, I say, When shall I arise, and the night be gone? and I am full of tossings to and fro unto the dawning of the day.

⁵Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

⁵My flesh is clothed with worms and clods of dust; my skin is broken, and become loathsome.

⁶Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

⁶My days are swifter than a weaver's shuttle, and are spent without hope.

⁷Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

⁷O remember that my life is wind: mine eye shall no more see good.

⁸Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

⁸The eye of him that hath seen me shall see me no more: thine eyes are upon me, and I am not.

⁹Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

⁹As the cloud is consumed and vanisheth away: so he that goeth down to the grave shall come up no more.

¹⁰Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

¹⁰He shall return no more to his house, neither shall his place know him any more.

¹¹Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

¹¹Therefore I will not refrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.

¹²Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

¹²Am I a sea, or a whale, that thou settest a watch over me?

¹³Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

¹³When I say, My bed shall comfort me, my couch shall ease my complaints;

¹⁴Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

¹⁴Then thou scarest me with dreams, and terrifiest me through visions:

¹⁵Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

¹⁵So that my soul chooseth strangling, and death rather than my life.

¹⁶Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

¹⁶I loathe it; I would not live alway: let me alone; for my days are vanity.

¹⁷Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

¹⁷What is man, that thou shouldest magnify him? and that thou shouldest set thine heart upon him?

¹⁸Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

¹⁸And that thou shouldest visit him every morning, and try him every moment?

¹⁹Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

¹⁹How long wilt thou not depart from me, nor let me alone till I swallow down my spittle?

²⁰Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

²⁰I have sinned; what shall I do unto thee, O thou preserver of men? why hast thou set me as a mark against thee, so that I am a burden to myself?

²¹Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.

²¹And why dost thou not pardon my transgression, and take away my iniquity? for now shall I sleep in the dust; and thou shalt seek me in the morning, but I shall not be.