1Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
1I said, I will take heed to my ways, that I sin not with my tongue: I will keep my mouth with a bridle, while the wicked is before me.
2Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
2I was dumb with silence, I held my peace, even from good; and my sorrow was stirred.
3Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
3My heart was hot within me, while I was musing the fire burned: then spake I with my tongue,
4Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
4LORD, make me to know mine end, and the measure of my days, what it is: that I may know how frail I am.
5Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
5Behold, thou hast made my days as an handbreadth; and mine age is as nothing before thee: verily every man at his best state is altogether vanity. Selah.
6Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
6Surely every man walketh in a vain shew: surely they are disquieted in vain: he heapeth up riches, and knoweth not who shall gather them.
7Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
7And now, Lord, what wait I for? my hope is in thee.
8Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
8Deliver me from all my transgressions: make me not the reproach of the foolish.
9Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
9I was dumb, I opened not my mouth; because thou didst it.
10Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
10Remove thy stroke away from me: I am consumed by the blow of thine hand.
11Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
11When thou with rebukes dost correct man for iniquity, thou makest his beauty to consume away like a moth: surely every man is vanity. Selah.
12Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
12Hear my prayer, O LORD, and give ear unto my cry; hold not thy peace at my tears: for I am a stranger with thee, and a sojourner, as all my fathers were.
13Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
13O spare me, that I may recover strength, before I go hence, and be no more.