¹Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

¹Difinita estas ja por la homo la limtempo sur la tero, Kaj liaj tagoj estas kiel la tagoj de dungito.

²Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

²Kiel sklavo, kiu sopiras al ombro, Kaj kiel dungito, kiu atendas sian pagon,

³Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

³Tiel mi ricevis sorte monatojn vantajn, Kaj noktoj turmentaj estas nombritaj al mi.

⁴Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

⁴Kiam mi kusxigxas, mi diras:Kiam mi levigxos? Sed la vespero farigxas longa, kaj mi satigxas de maltrankvileco gxis la tagigxo.

⁵Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

⁵Mia korpo estas kovrita de vermoj kaj de pecoj da tero; Mia hauxto krevis kaj putras.

⁶Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

⁶Miaj tagoj forflugis pli facile, ol bobeno de teksisto, Kaj pasis, lasinte nenian esperon.

⁷Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

⁷Memoru, ke mia vivo estas bloveto, Ke miaj okuloj ne plu revidos bonon;

⁸Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

⁸Ne plu revidos min okulo de vidanto; Vi volos ekrigardi min, sed mi jam ne ekzistos.

⁹Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

⁹Nubo pasas kaj foriras; Tiel ne plu revenas tiu, kiu iris en SXeolon;

¹⁰Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

¹⁰Li ne plu revenas en sian domon; Lia loko ne plu rekonos lin.

¹¹Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

¹¹Tial mi ne detenos mian busxon; Mi parolos en la premiteco de mia spirito, Mi plendos en la maldolcxeco de mia animo.

¹²Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

¹²CXu mi estas maro aux mara monstro, Ke Vi starigis gardon por mi?

¹³Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

¹³Kiam mi pensas, ke mia lito min konsolos, Ke mia kusxejo plifaciligos mian suferadon,

¹⁴Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

¹⁴Tiam Vi teruras min per songxoj, Timigas min per vizioj;

¹⁵Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

¹⁵Kaj mia animo deziras sufokigxon, Miaj ostoj la morton.

¹⁶Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

¹⁶Tedis al mi; ne eterne mi vivu; Forlasu min, cxar miaj tagoj estas vantajxo.

¹⁷Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

¹⁷Kio estas homo, ke Vi faras lin granda, Ke Vi zorgas pri li,

¹⁸Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

¹⁸Ke Vi rememoras lin cxiumatene, Elprovas lin cxiumomente?

¹⁹Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

¹⁹Kial Vi ne deturnas Vin de mi, Ne lasas min libera ecx tiom, ke mi povu engluti mian salivon?

²⁰Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

²⁰Se mi pekis, kion mi per tio faris al Vi, ho gardanto de la homoj? Kial Vi faris min celo de Viaj atakoj, Ke mi farigxis sxargxo por mi mem?

²¹Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.

²¹Kaj kial Vi ne deprenas mian pekon, ne pardonas mian malbonagon? Jen mi ja baldaux kusxos en la tero; Kaj kiam Vi morgaux sercxos min, mi ne ekzistos.