1Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
1Človek, rojen iz žene, je kratkih dni in dosita ima nadlog,
2Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
2je kakor cvetka, ki se dvigne iz popka, pa uvene, in beži kakor senca in nima obstanka.
3И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
3In nad takim še odpiraš oko svoje, in mene vodiš v sodbo s seboj?
4Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
4O, da bi kdaj prišel čist iz nečistega! Niti eden!
5Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
5Ker so torej določeni njegovi dnevi in meseci po številu pri tebi, ker si mu napravil meje, ki jih ne sme prestopiti:
6Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
6ozri se stran od njega, da dobi pokoj, dokler ne dokonča kakor najemnik dneva svojega.
7Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
7Kajti za drevo je upanje: če ga posekajo, zopet požene odrastke, in njegovo mladje ne prestane.
8Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
8Ko se v zemlji mu postara korenina in mu parobek umira v prahu,
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
9da le začuti duh vode, vnovič ozeleni in požene veje kakor mlada sajenica.
10А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
10Mož pa umre in leži strt, človek izpusti duha, in kje je?
11Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
11Kakor se voda razteče iz jezera in reka usahne in se posuši,
12Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
12tako leže človek in ne vstane; dokler bodo nebesa, se ne prebude in nič jih ne vzdrami iz spanja.
13О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
13O da bi me shranil v šeolu, da bi me skril, dokler ne mine jeza tvoja, mi določil rok, in potem se me spomnil!
14Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
14(Ko človek umre, bo li spet živel?) Vse dni, dokler sem v vojni službi, bi hotel čakati, dokler mi ne pride prememba.
15Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
15Ti bi poklical, in jaz bi ti odgovoril; tožilo bi se ti po svojih rok stvari.
16А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
16Kajti sedaj šteješ korake moje; ne paziš li na greh moj?
17Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
17Zapečatena je v zvezku pregreha moja, in še pridevaš h krivici moji.
18Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
18Saj še gora se sesuje in razdrobi in skalovje preperi z mesta svojega,
19И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
19vode prevotlijo kamene, njih nalivi odplavijo zemeljski prah: enako uničuješ smrtniku upanje.
20Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
20Ti ga ukrotiš za vselej, in odide; ko mu onespodobiš lice, ga pošlješ v grob.
21Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
21Ako so v časti otroci njegovi, on tega ne ve, in so li ponižani, tega ne zazna.Samo meso njegovo občuti ob njem bolečine in duša njegova žaluje v njem.
22Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
22Samo meso njegovo občuti ob njem bolečine in duša njegova žaluje v njem.