¹А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

¹“But now those who are younger than I have me in derision, whose fathers I would have disdained to put with my sheep dogs.

²А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.

²Of what use is the strength of their hands to me, men in whom ripe age has perished?

³Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

³They are gaunt from lack and famine. They gnaw the dry ground, in the gloom of waste and desolation.

⁴Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.

⁴They pluck salt herbs by the bushes. The roots of the broom are their food.

⁵Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

⁵They are driven out from the midst of men. They cry after them as after a thief;

⁶Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.

⁶So that they dwell in frightful valleys, and in holes of the earth and of the rocks.

⁷По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

⁷Among the bushes they bray; and under the nettles they are gathered together.

⁸Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.

⁸They are children of fools, yes, children of base men. They were flogged out of the land.

⁹И њима сам сада песма, и постах им прича.

⁹“Now I have become their song. Yes, I am a byword to them.

¹⁰Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

¹⁰They abhor me, they stand aloof from me, and don’t hesitate to spit in my face.

¹¹Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

¹¹For he has untied his cord, and afflicted me; and they have thrown off restraint before me.

¹²С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

¹²On my right hand rise the rabble. They thrust aside my feet, They cast up against me their ways of destruction.

¹³Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

¹³They mar my path, They set forward my calamity, without anyone’s help.

¹⁴Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

¹⁴As through a wide breach they come, in the midst of the ruin they roll themselves in.

¹⁵Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.

¹⁵Terrors have turned on me. They chase my honor as the wind. My welfare has passed away as a cloud.

¹⁶И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.

¹⁶“Now my soul is poured out within me. Days of affliction have taken hold on me.

¹⁷Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

¹⁷In the night season my bones are pierced in me, and the pains that gnaw me take no rest.

¹⁸Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

¹⁸By great force is my garment disfigured. It binds me about as the collar of my coat.

¹⁹Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

¹⁹He has cast me into the mire. I have become like dust and ashes.

²⁰Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.

²⁰I cry to you, and you do not answer me. I stand up, and you gaze at me.

²¹Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

²¹You have turned to be cruel to me. With the might of your hand you persecute me.

²²Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

²²You lift me up to the wind, and drive me with it. You dissolve me in the storm.

²³Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

²³For I know that you will bring me to death, To the house appointed for all living.

²⁴Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

²⁴“However doesn’t one stretch out a hand in his fall? Or in his calamity therefore cry for help?

²⁵Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?

²⁵Didn’t I weep for him who was in trouble? Wasn’t my soul grieved for the needy?

²⁶Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.

²⁶When I looked for good, then evil came; When I waited for light, there came darkness.

²⁷Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

²⁷My heart is troubled, and doesn’t rest. Days of affliction have come on me.

²⁸Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

²⁸I go mourning without the sun. I stand up in the assembly, and cry for help.

²⁹Брат постах змајевима и друг совама.

²⁹I am a brother to jackals, and a companion to ostriches.

³⁰Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

³⁰My skin grows black and peels from me. My bones are burned with heat.

³¹Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.

³¹Therefore my harp has turned to mourning, and my pipe into the voice of those who weep.